"Sve moje više nije moje" - za kraj... ili novi početak?
Intervju sa Tamarom Milošević, studentkinjom Fakulteta za medije i komunikacije, smer Digitalne umetnosti
Šta je pokrenulo projekat snimanja filma o Bigzu?
- Ideja se javila od januara meseca, tj. želela sam da snimim dokumentarac, medjutim desilo se to da je odjednom Bigz renovira i da svi umetnici moraju da napuste prostor. Svo to vreme provdeno tamo podstaklo me je da zabeležim kraj čitave jedne ere slobodnog stvaranja u prostoru zgrade Bigza.
Tvoje prvo iskustvo u Bigzu?
- Prvu probu u Bigzu imala sam sa 10 godina za koncert Kornelija Kovača. Bigz je izgledao kao "rupčaga", bila je zima i svi su sedeli pored uljanih grejalica u jaknama. Ušla sam u sobu koja je izgledala kao improvizovani studio, ali pored svih tih loših uslova svi ljudi unutra su izgledali srećno. Od osam spratova, na tri je konstantno svirala muzika, nije bilo pravila i zbog toga je čitavom zgradom dominirao osećaj slobode.
Kako je Bigz izgledao u periodu pre zatvranja?
- Kasnije sam više odlazila na probe svojih prijatelja i ljudi koji se sada kreću u alternativnim muzičkim krugovima Beograda, "novi underground talas". Studio "Sova" postalo je glavno mesto za okupljanje i pored proba bendova. Uvek kada bih došla našla bih još mnogo ljudi raspoloženih za druženje i rad. Mnogo različitih ljudi, ali svi su bili povezani, Bigz je stvorio jednu zajednicu i pružio joj prostor bez granica.
Kako izgleda Bigz sada posle zatvaranja?
- Rano je još da se priča o tome. Sada je osnovana i organizacija "Beogradska alternativna scena" koju u glavnom predvode ljudi iz bendova koji su radili i stvarali u Bigzu. Nadaju se da će pronaći nov prostor koji bi zadržao tu zajednicu koja je tu nastala, medjutim, ne razumeju svi potrebe umetnika. U Bigzu su mogli da "galame" i imali potpunu slobodu da neometano rade. Nadam se da će ta energija moći da se prenese i na neki drugi prostor. Poenta je da na kraju svi ostanu zajedno, a ne da se raštrkaju po celom gradu.
Kako se osećaju umetnici povodom zatvaranja?
- Osećaj koji vlada je neizvesnost, ako tako može da se kaže. Imali smo poslednji ispraćaj u Bigzu. To je bilo poput jednog porodičnog okupljanja, svi ljudi koji su se poznavali odatle, koji su delili prostor i činili zajednicu. Mnogo vremena su ljudi provodili ovde, neki su čak i živeli u svojim studijima za vreme karantina jer im je bilo draže da zadrže studio nego da plaćaju kiriju. Mnogo vremena je provedeno tamo i mnogo dela je nastalo.
Šta dalje?
- Ne zna se, ali mora se dalje.
Kakva je bila reakcija na objavu "Bigz za poneti" na društvenim mrežama?
- Reakcija je bila jako pozitivna. Bigz je imao ogroman uticaj na odrastanje mnogih umetnika i želim pre sveka da zabeležim iskustva tih ljudi i objedinim ih u svojevrstan multimedijalni muzej, vremensku kapsulu. Mnogo ljudi se odazvalo i zaista sam dobila mnogo materijala za budući film. Materijal su mi slali i ljudi koji su počeli da dolaze u Bigz još 2009. godine iz bendova koji više ni ne postoje i srednjoškolici iz još uvek amaterskih bendova, kao i moji poznanici. Ipak još uvek nisam odlučila da li će to biti samo film ili će prerasti i u neku vrstu instalacije u prostoru.
Zašto "Sve moje više nije moje"?
- Citat iz pesme "Kapetan Esid" Električnog orgazma.
Niko nije očekivao da će sve ovo tek tako da prestane. I mnogo toga nije ni zabeleženo. Želim da se čuju i sve te nezabeležene priče. Smatram da će se uticaj Bigza tek videti, ta "rupa" nije samo rupa. Ona je definisala generacije od Partibrejkersa i Playboy-a, pa do novijih bendova poput Sitzpinkera (čija pesma se čuje i u teaser-u). Nisu ovde bili samo muzičari, samo sam ja sa njima bila najbliža. Bigz je bio kuća velikom broju ateljea, tu se nalazio i azil i klub za mačevanje, stena za penjanje...
Ideja o filmu i naslovu došle su zajedno. Proces oduzimanja, vraćanja, restitucije, restauracije, ostavlja trag na naš odnos prema svojini i pojedinačnom osećaju pripadnosti. Imam osećaj kao da više nigde ne pripadamo, sve može biti oduzeto u momentu.
E sada, sve ove uspomene, i moje uspomene nisu više samo moje, one su postale naše, kolektivne uspomene nastale u zajednici, porodici koju je okupio Bigz, mesto koje više nije naše.
BUDI I TI DEO VREMENSKE KAPSULE
Svi koji su nekada boravili i stvarali u Bigzu, ako žele da podele svoje uspomene, bilo da su audio, video ili fotografija mogu poslati na mail svemojevisenijemoje@gmail.com
Comentários